Као што за време свога земаљског живота није спадао у групу укалупљених људи и свештеника тако ни задња Пасхална служба Старца Евменија Сардикакиса није могла бити класична служба по Типику Цркве.
Пре свега ретко ко се одлучуje да буде монах а поготово као монах и свештеник да служи у Болници за губаве као што je отац Евмениje који je опслуживао малу болничку Цркву Светих Бесребреника Козме и Дамjaна у Атинском предграђу Света Варвара.
Иако је у младости био оболео од губе врло брзо је оздравио јер је био пронађен лек против те преносне болести која је мучила човечансто вековима. Сви који су били болесни од губе били су излечени, наравно сходно томе ко се у каквом стадију обољења затекао тако је и остао, јер којима се издеформисало лице или остали удови тела није било могућности повратка у првобитно стање.
Старац Евеменије ,тада још обичан монах Софроније, одлучио је да остане у болници за Заразне болест иако се могао вратити у свој Манастир Светог Никите на Криту где je био замонашен.
Тада је дошао у Болницу са острва Хиоса Свети Никифор кога је послао Свети Антим Хијоски да се до упокојења Светог Никифора стара о њему тадашњи млади монах Софроније, потоњи Архимандрит Евеменије.
Поред Светог Старца Никифора отац Евменије научио се умно-срдачној молитви и био је сам сведок кад се Старац Никифор узнео изнад болесничке постеље окупан Небеском светлошћу.
У болничкој Цркви Светих Врача заједно са оцем Стефаном Старац Евменије служио је Божанствену Литургију за око 200 болесних како од губе тако и од других заразаних болести. Обојица су причешћивали болесне и потом употребљавали Пречасне Дарове и никада се ниједан од њих двојице није заразио, с тим да отац Стефан још увек служи у Болници и то скоро 50 година неуморне пастирске службе.
Међу болесницима осим Светог Никифора и Старца Евеменија било је још Светих по сведочењу како Оца Стефана, тако и Митрополита Морфу Неофита и оца Евангелоса Папаниколау који је и доктор и директор Болнице. Вреди споменити три светог живота монахиње Евстатију, Харитину и Филотеју које су биле увек у дну Болничке Цркве Светих Врача за време службе као и светог живота жене Аргиро, Констадину, Евангелију као и многи други чија имена само Бог зна.
Од свих који су били болесни остало их је данас свеукупно осам док од тешко болесних са великим деформацијама остао је само барба Атанасије, док су се сви остали упокојили. Увек кад год иде отац Стефан да га причешћује види пред собом једног радосног човека пуног вере, којег кад год пита како је увек добива исти одговор „Слава Богу све је добро!“
Никада нико од њих није се жалио већ су сви били препуни вере и захвални Богу за свој крст који су без роптања носили. Наравно велика утеха за све њих био је Свети Старац Никифор као и Свети Старац Евменије који је све до свог блаженог упокојења 23. Маја 1999. са неописивом и несвакидашњом радошћу служио при болничкој Цркви опслужујући болеснике и сваког ко му је притицао.
Његова задња Пасхална Служба 11.Априла 1999. године била је једна од најчудесних и најнесвакидашњих Васкршњих служби. За певницом је певао тада млади доктор а данас и свештеник отац Евангелос Папаниколау док је Старац Евменије у Олтару био заједно са Оцем Стефаном.
Служба је почела у 9 увече, док свуда у Грчкој служба по Црквеном Типику почиње у 11 увече. Младом доктору дао је благослов да чита од 9 увече Дела Апостолска све до 11 увече, а онда је почео Канон Велике Суботе који уместо да се заврши око 12 кад Свештеник излази са свећама на олтарске двери и пева „Ходите примите Светлост од Незалазне Светлости и прославите Христа Васкрслог из мртвих“ завршио се у 1:40 по поноћи.
Тек тад је изашао Старац Евменије да пева „Ходите примите Светлост“ док се скоро у свим осталим Црквама Васкршња Служба приводила крају, која углавном завршава у Грчкој око 2 сата по поноћи. Међутим иако је прошло 2 сата по поноћи још се није чуло од стране Старца Евменија „Христос Воскресе“.
Тек у 2:20 Старац Евменије почео је да читава пред Црквом Јеванђеље и то не уобичајено кратко Васкршње Јеванђеље него најдуже Васкршње зачело и тек после читања Јеванђеља запевао је Старац Евменије тропар Васкрсења после којега се већи дио верника разбежао кућама док су на Божанственој Литургији остали само болесници и њихови сродници.
Друго велико изненађење за све присутне било је на Светој Литургији када је после Јеванђеља на Литургији током јектеније почео да се моли за све живе које је упознао током свога живота а затим да у наставку јектеније спомиње све упокојене које је знао.
Читав сат се молио за живе и читав сат и по за све упокојене, тако кад су дошли до Херувимске песме било је већ 5 сати изјутра. Немогавши више издржати појац др. Евангелос ушао је у олтар изнервиран да каже Старцу да пожури, али Старац му је одговорио „Не већ полако! Ово је моја последња Пасха на земљи. Пусти ме да полако одслужим, јер нећу више имати прилику.“
У наставку службе кад су стигли до „Ангел вопијаше Благодатна“ опет је дуго помињао све упокојене који се по богослужбеном типику тада и помињу, тако да је Васкршња служба завршила око 7 сати изјутра.
Као да су били на Светогорском свеноћном Бденију, од 9 увече па све до 7 изјутра трајала је задња Васкршња служба, последња Пасха Светог Старца Евменија.
Свети Старац није могао да напусти овај свет а да се не напоји из свег срца божанствених Васкршњих химни и притом да се помоли из све душе за све знане му живе и упокојне.
А колико je заиста био велик пред Богом Старац Евмениje наjбоље сведочи Свети Старац Порфириje коjи je први открио светост оца Евмениjа говорећи верницима:" Ако хоћете заиста да видите Светитеља онда да идете у Болницу у Свету Варвару да упознате оца Евмениjа!"
Мали болнички Храм Светих Врача Козме и Дамјана сведочанство је живе вере људи који су били заражени губом и осталим заразним болестима и који су са непоколебљивом вером примали Животворне Тајне Тела и Крви Христове на отпуштење грехова и Живот Вечни док су Свештеници који су служили Свети Старац Евеменије и још увек у животу и при служби Отац Стефан са вером, страхом Божијим и љубављу причешћивали болесне и потом употребљавали дарове а да притом никада нико се није разболео, како ни од свештеника тако ни од придошлих верника.
Архимандрит Евсевије Меанџија
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου